Насловна

Догађаји и новости

11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

У oргaнизaциjи ВСНM грaдa Липиka нa чeлу с прeдсj. Дaрkom Дeрeњom и Mjeснoгa oдбoрa Kуkуњeвaц нa...

28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

У Цркви Светог Ђорђа у Грубишном Пољу по завршетку Свете литургије одржан је парастос за невино...

27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

У селу Трновитичком Поповцу у близини Гарешнице у организацији ЗУАБА ББЖ и УАБИА Гарешница,...

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

Под покровитељством Бјеловарско-билогорске жупаније а сукладно пиједлогу Мањинске координације у...

  • 11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

    11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

  • 28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

    28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

  • 27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

    27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

  • 20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

    20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

Колумне-чланци-осврти

ЗСПИДИ ИЗ ВРЕТАНИЈЕ

Пише Радован Дожудић 
 
  • Влaдиka Emилиjaн

    Пoрtрetи

    У вeлиkoj гoсtињсkoj сoби влaдичaнсkoг двoрa у Пakрaцу били су излoжeни пoрtрetи слaвoнсkих eписkoпa, њих дeвetнaeсt у низу. Пamtиm, jeр сam у вриjeme првих дoлaзaka у рeзидeнциjу вeћ нaучиo двoзнameнkaсte брojeвe. Jeднo уз другo сtajaлa су уљa нa плatну, aрхипaсtирсkи лиkoви kao нa нekoj сjeдници. Пoчeвши oд првoг, Сoфрoниja Пoдгoричaнинa, пa дaљe пo kрoнoлoшkom рeду духoвнe влaдaвинe нaд прaвoслaвнom пaсtвom пaнoнсkих низинa и висoчja сa сjeвeрнoг рубa Илириka, пoзнatиjeг kao Слaвoниja,...

    Опширније...

Име руже

 Намјера овог записа није украсти наслов чувеном роману талијанског књижевника Умберта Ецца. Тематски су повезани веома танким нитима, практички невидљивим. Напримјер, старом латинском изреком: „Номен ест омен“ (Име је судбина). Ријеч омен може значити и предсказање, што су веома блиски појмови, готово се надопуњују.

            Мало је књига које сам прочитао с толиком страшћу и жаром као Име руже. Добро је што од силне жеравице ружа није повенула тако да од ње остане само име као у задњој реченици романа. Прво сам сазнао да уопће постоје (и Еццо и књига) у некој књижевној колумни. Било је то средином осамдесетих (данас из разумљивих разлога обично слиједи додатак: прошлога стољећа). Неке књиге првенствено памтим по мјестима гдје сам их читао, слатким грозницама уз које сам их доживио,појединостима везаним уз листање страница, да ли је кишило у то вријеме или је било сунчано доподне, јесу ли први наговјешатји зоре улазили кроз прозор или се ноћ подала својим зрикавцима. По томе памтим и Име руже, по детаљима који ми се овога трена чине неописиво живим.

            Кренусмо мој пријатељ и ја његовом оцу у Слуњ, из крајње прозаичног разлога: да његов отац, аутолимар, поравна, закита и прелакира мог старог фићу како бих ту цестовну легенду за што боље паре могао увалити неком купцу с Јакушевца. Упутисмо се вођени том прозаичном сврхомиз мославачког градића у прошупљеној Застави 750 да би је стари мајстор учинио привлачнијом захтјевном јакушевачком тржишту. Потакнут огледом у новинама, свратили смо накратко у Загреб, само да купим Име руже у некој од безбројних књижара које су данас или затворене или претворене у продавалишта кинеског уредског и школског прибора уз понеку књигу за хаппy биртхдаy с тенденцијом потпуног нестанка. Купим роман, мој другар казету Еурyтхмицса, да нас Анние додатно развесели путем, а богами се још исту ноћ развеселисмо и у некој биртији на Плитвицама. Канта је требала остати на wеллнесс-третману до идућег викенда, зато сам након буђења ухватио поподневни аутобус, како бих се вратио кући. Док бус још није ни кренуо ,почео сам читати роман.

            Или је прошло вријеме безвременим књигама, или више нема довољно људи које би таква дјела могла импресионирати. Бит ће да је обоје. Од прве странице прича ме почела усисавати, гутати полако као змија крупан плијен. Ни ја њој нисам остајао дужан. Усисавали смо се и гутали међусобно. Нисам прекинуо читање ни да за петнаестминутне станке у Карловцу попијем каву. У Загребу сам морао пресјести и умало промашио аутобус, јер уз Име руже у колодворској крчми сат времена прошло је као минута. Стигавши кући, са задовољством сам измјерио да је остало непрочитано више од двије трећине страница подебеле књижурине. Еццо се опружио належај уз  јастук, под ноћну свјетиљку. Тако до јутра, до поднева, до задње реченице.

            И како се већ збивало у том одлуталом времену, златном добу читања, наде и здраве зајебанције, књигу препоручиш другима, враћаш се на поједине одломке, подцртаваш, цитираш, о њој се разговара, због ње се супротставља, при ноћним дебатама када се редају теме; деликатесе од тема прорасле племенитом плијесни: о филму, литератури, музици, сликарству, о путовањима, о земљи и Небесима, љубавима које воде и вођењу љубави, а све уз смијех као неизоставан зачин. Тако је и Умбертов урадак наставио свој други живот, одвојен од аутора и пресељен у туђу мисао, искуство и апологију, да би тиме остварио своју пуну сврху и оправдао напоре његова створитеља.

            Но ускоро је наступило другачије вријеме, метеор нове парадигме који се одједном однекуд сурвао. Као да је нетко изврнуо рукавицу, па је оно што је гријало длан с њим изгубило везу и подало се вањској студени, док се уз кожу приљубило неко храпаво, страно тијело. Ријечи су изгубиле своју облину, сјекле су, убадале, касапиле. Разговори су одбацили безбрижност и одјенули тјескобу, као наговјештај онога што неумитно долази, када ће веселе метафоре замијенити туробна дословност. Почео је рат. Више није било осјета за мирисна сјећања. Ноћни разговори (дању се углавном шапутало) свели су се на двије теме—моћ и преживљавање (како коме, како гдје), и ја сам заборавио на Име руже. Чак када је оруж- је утихнуло и изгубила се јека детонација, тог имена више није било у мојој стварности. Годинама, све до једног четвртка средином деведесетих (и опет: прошлога стољећа).

            Тог четвртка морао сам обавити рутински посао за клијента у неком од органа државне управе. Зграда-лабиринт. Лифтови, степеништа, безбројни уреди, гомила људи у ходницима. Телефоном сам најавио долазак и договорио термин, зато сам одмах покуцао на врата задужена за мој случај. Чиновница иза пулта рекла је да морам сачекати референтицу која је једва успјела уграбити вријеме за паузу, нека се стрпим у холу, позват ће ме чим се врати госпођа Мира. Узвратио сам осмијехом пуним разумијевања какав већ иде уз професију која овиси о  безбројним Мирама, те изашао из канцеларије. Службеници су увијек на старом годишњем или на продуженом габлецу, треба то разумијети.

            Сва сједећа мјеста била су заузета. И боље. Мала шетња пространим предворјем није на одмет. Ваљда Мира није у сродству с Годоом, смазат ће ћевапе и појавити се. На зиду уз тоалет висила је огромна огласна плоча сиве боје, обљепљена рјешењима и огласима, да би управни акти били јавно обзнањени. Тко иначе чита такве ствари? Зашто сам ја (запаливши цигарету јер се у то вријеме на јавним мјестима још смјело пушити) почео читати писмена с огласне плоче, нема рационално објашњење. Дакле, учинио сам то из досаде. Но изненада је бескорисна табла пробудила мој инетерес. Била је испуњена одлукама о промјени многобројних имена. Та и та особа (човјек зван странка) мијења дотадашње име па оно сада гласи... Да убудуће не би дошло до забуне, Уред за маренде и промјене мора то ставити до знања урби ет орби, на сивој плочи тик до женског WЦ-а.

            Проклети рат. Цунами мржње који га је пратио преплавио је огласну плочу камелеонским обзнанама, да би се преко поријекла навукла крабуља без прореза за очи и дах. Није се то дешавало само на овом мјесту, свугдје је било исто, на свим мањинским спрудовима преосталим након бујице. Разликовали су се само грбови изнад ознаке класе и уруџбеног броја. Осјећај слободе и власништво над својом особношћу замијенио је процес паклене колективизације. Све што се воли или презире сатјерано је у националне колхозе. Своје и туђе најлакше се препознавало према именима. Именом се, хтио не хтио, мораш редовито служити као удовима. А када га изговориш или га нетко прочита, е то би већ могло прекројити судбину, проказати те као туђинца у рођеном дому. Довољан разлог за стрепњу, болну, свакодневну, јачу од самопоштовања. Срећом, за то постоје надлежни уреди који ти могу помоћи. Петнаест дана одлежиш на огласној плочи и ето те новог, заштићеног и препорођеног.

            Гледам папире на табли. Име Јован мијења у име Иван. Којешта, Србија је пуна Ивана у свим варијантама те особне именице. Срећом по бившег Јована, о томе се овдје слабо зна. Име Милан мијења у Мирослав. То је већ потпуно блесаво. Милан је опћеславенско име, пуна га је Чешка, и овдје су га носили национални великани па никоме ништа. С друге стране, замјенско име Мирослав било је име старијег брата Стефана Немање, а ни Мирослав Илић јамачно није из Загорја премда се тамо осјећа как дома. Име Емир мијења у име Емил. Тако ће се боље снаћи међу детективима, а засигурно је и супруга придоњела доношењу рјешења када је лупила шаком о стол и одлучно рекла: „Емире, рат је у Босни! Најебат ћемо ко жути због тог једног слова, слово те мило јебало“! Тако редом, од странице до странице овог лексикона страха, понижења и апсурда.

            Човјек сам који се брзо прилагоди новим околностима. Игра при томе неку улогу невидљиви ДНК одашиљач дарован неолитском ловцу од којег сам потекао. Брзо сам се навикао на лешеве по грабама, спаљене куће, фијук минобацачких граната и танад која је шишала крошњу дрвета испод које сам, заштићен планкама сложеним на кант, гуштао конзерву сардина, али је читање ставака дефинитивне капитулације с огласне плоче у мени изазвало осјећај мучнине. Није га могао ублажити ни опојни мирис лаванде што се ширио кроз полуотворена врата женског клозета. Боље је иструнути у јарку крај пута, него преживјети обиљежен уруџбеним бројем и класом рјешења, уз женску пишаоницу.

            А тада, одједном, при дну административног губилишта—ненадани оглас: Ружа мијења своје име у име Ружица! Њен захтјев није могао бити подстакнут било каквим разлозима због којих су биле изложене све остале удовољене молбе са зидног паноа. Не, никако! Порив те госпођице или млађе госпође (споменута рјешења неизоставно су садржавала годину рођења) није био политичка проституција. Срицао сам њене мотиве. Заокупила ме слика о њој, невидљивој. Од тренутка рођења била је Ружица. Тако су је звали мајка и отац, баке, дједови, тетке, кумови, учитељица, пријатељи, прва љубав, све касније љубави, могуће муж и дјеца. Ружица је било име њене природне свијести. Њена судбина и предсказање. Вјеројатно је натмурени бирократ матичног уреда, по црти законом признате надмоћи, у матичне књиге уписао име: Ружа. Можда се издерао на млади пар: „Ма каква Ружица, какво тепање, бит ће Ружа и готово“! Погнули су главе, одшутјели, а фантомско име узурпирало је рубрику у матичној књизи, пркосећи стварности, звучности, интимним титрајима, вокативима живота, пакостило Ружици. Сада је на њу дошао ред. Неће ју више писати именом које јој не припада. Враћа се свом деминутиву, једином по којему себе доживљава као СЕБЕ, враћа се свом искону. Да, баш томе, свом природном и богомданом одређењу, за разлику од комшија с огласне плоче који су од тога бјежали.

            У том тренутку сјетио сам се Имена руже, битних ствари људског постојања којим се роман бавио на свој разигран, духовит и слојевит начин. Сјетио сам се старца Јоргеа, полудјелог редовника којему је индоктринација толико изобличила ум да је чином милосрђа и љубави и улазницом за рај сматрао ликвидацију свих који би се усудили размишљати властитом главом. Пао ми је на памет просвијећени Wиллиам од Баскервиллеа за којег је страх ђаволска творевина, а смијех истинска божанска порука која „свакој заблуди разоткрива лице да не постанемо робови својих тлапњи“. Осјећај туге се изгубио. Име Руже које се мијења у име Ружица била је једина обавијест о рођењу међу овим осмртницама. Довољан разлог за тренутак радости који ми је усне развукао према горе, а да се није радило о гримаси или фацијалном грчу.

            Ускоро се на вратима појавила Мира (нисам ни примијетио када се вратила с ужине). Прозвала ме. На лицу јој је титрао смијешак толико кисео да би се њиме могла зачинити салата. Мој осмијех био је јачи, спонтан, инфективан. Убрзо је прешао на службеницу. Посао смо с лакоћом обавили.

 ЈОШ ЧЛАНАКА:  

 

Свети Великомученик Георгије (Свети Ђурађ). Славска икона ВСНМ ББЖ, рад хрватског сликара Ивана Матанића из Бјеловара.

Издаваштво

СКД "Просвјета" - културне манифестације

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

Под покровитељством Бјеловарско-билогорске жупаније а сукладно пиједлогу Мањинске координације у...

СКД Просвјета у Бугарској

СКД Просвјета у Бугарској

Фолклорна секција нашег пододбора је од 09.-14.08.2014. гостовала у Бугарској гдјеје у склопу...

15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

У Великом Вуковју покрај Гарешнице одржана је 5. смотра међународног дјечјег културног...

01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

ВСНМ Воћин на челу са предсједником Пером Живковићем 01.06.2014. било је домаћин 4. смотре...

  • 20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

    20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

  • СКД Просвјета у Бугарској

    СКД Просвјета у Бугарској

  • 15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

    15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

  • 01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

    01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

Контакт

ВИЈЕЋЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ  БЈЕЛОВАРСКО-БИЛОГОРСКЕ ЖУПАНИЈЕ

Улица Томаша Г. Масарyка 8, 43000 Бјеловар

Предсједник Вијећа: Дарко Карановић - Улица Мате Ловрака 4, 43280 Гарешница

Замјеник предсједника: Радован Дожудић - Хрватских бранитеља 1, 43240 Чазма

Wеб:  www.srbibbz.hr
Емаил адресе: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. , Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.


УВЈЕТИ КОРИШТЕЊА - ПРОЧИТАЈТЕ

Фотографије