Павле Соларић

Волим књиге. Волим књиге колико и читање, понекад и више. Волим књиге као предмете, у рукама, пред очима, изблиза и издалека. Волим њихове штампарске мирисе непоновљиве у било којем парфему. Волим папир под прстима. Волим подцртавати, надописивати између редака и на маргинама, тако се зближавамо. С друге стране, цијеним сувремене електроничке медије. Зашто бисмо времену стали на пут, слиједимо га. Све библиотеке свијета данас стану у уређај величине табакере, фантастична ствар! Ипак, због новог друштва не могу се одрећи старих пријатеља. Још увијек се међусобно исписујемо. Нека се други додирују преко екрана, ја волим књиге—укоричене, прашњаве, мирисне, латинке и ћирилке.

Зато тражим сусретишта гдје се таква другарства успостављају и граде—књижнице, књижаре, антикваријате. Особито бувљаке и штандове уличних продавача. Већину примјерака омиљене ми литературе нашао сам на мјестима гдје за то није мјесто, одложене као секундарну сировину. Напримјер, шећем Гудовачким пољопривредним сајмом. И то волим. Трактори све више сличе на свемирске летјелице. Коњи отимарени, стока гојна. Сусрећем људе (чаврљање, пиво под шатром). Купујем биљку-лончаницу која би могла уљепшати клупчицу на прозору. А онда одједном—огромна тезга с књигама свих замисливих жанрова. Половне су, прочитане, то значи да вриједе. Па откуд овдје, између приручне агро-апотеке и котла с карменадлима?! Уочавам велику картонску кутију крцату прастарим џепним издањима. На њој истакнут натпис и цијена: ТРИ КЊИГЕ—10 КУНА! Одабирем ˝комплет˝без пуно премишљања (таман ми три књиге стану у пластичну кесу с биљком-лончаницом): Новеле Динка Шимуновића, О поријеклу и природи лијепог Дени Дидроа и Избор из дела Доситеја Обрадовића.

Шимуновића прелиставам још на сајму, пијуцкајући каву под вашарском тендом да мало одморим ноге. Алкар, предивна прича. Сјећам се како смо некад заузимали ставове, ватрено, по души: јесмо ли за Салка или за Рашицу. Ја се и данас двоумим. Нек ´Марта сама одлучи за кога ће. Не могу се одвојити од новеле, коју сам задњи пут прочитао прије много година, све док јој не дотакнем крај. Дидроа ћу засигурно оставити за зиму. Филозофски естетски оглед тог калибра не чита се лако док ранојесење сунце пржи кроз шаторско крило. Увечер, лаћам се Доситеја. Био је сљедбеник величанственог просвјетитељског Парнаса којем припада и Дидро. Насумце отварам књигу. Писмо Харалампију. Од одашиљања тога писма прошло је више од двјесто година, али ето што налазим:

Када ће нестати мржње и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту , да у лицу сваког себи подобног чловека позна брата свога, нит´ мислећи, нити питајући: које је вере и закона—оне у којој га је Бог изволио да се роди, као и ти у твојој. Које је вере? Оне које би и ти био, да си се у истој родио, ако би поштен човек био. С чијом вољом и допуштењем људи се плоде и рађају, расту, живу и сладости овога света уживају у сваком роду и племену, у свакој вери и закону? С божјом. Дакле, шта би ми хотели: да смо паметнији и бољи од Бога? 

Требам ли осјећати тугу или радост због ових наново откривених мисли? Прошло је преко двјесто година, а они којима су намјењене не успијевају се према њима равнати. Зато се вртимо у круг и гриземо властити реп, до боли, до крви, до сепсе. Доситејеви учитељи: Дидро, Волтер, Русо, Монтескје, били би поносни на свог ученика. Засигурно би потписали заборављено писмо које, ето, у мени открива заборављену друштвену стварност. Неки давни читатељ подцртао је поједине ријечи у Обрадовићевом тексту, јамачно оне које су му интимно веома значиле (у мојем запису оне су подебљане да би се слиједила воља ранијег читатеља). Али је тај давни читатељ, слиједећи просвијећену навику да од туђих мисли кује властита опажања, још и надописао на маргини странице нешто своје, точније—једно име:                                     

                           Павле Соларић (1779.—1821.)

Што ли му је то име требало значити? Осим пар књишких мољаца и књижевних ентузијаста више нитко не зна за Павла Соларића. А био је велики умник Вретаније, бисер ондашње културе (овој метафори недостаје смјелости, као и Вретанији сјећања на своје бисерје).

Податке о Павлу Соларићу сакупит ћете само ако имате смисла за самообразовање, не спомињу се у школским програмима. Родио се у Великој Писаници (сјеверозападна Хрватска) љета 1779. у српској свештеничкој породици, што значи да је имао ријетку привилегију одрастања у писменој средини. Не треба сумњати како је прва књига коју је дохватио била она с пјевнице, али му није било суђено да се на њој заустави. Школовао се у Бјеловару, Крижевцима, Загребу, Сремским Карловцима, потом у Бечу, Трсту и Венецији. До смрти се није престао образовати, упијати тајне свијета и особног микрокозмоса. Но ипак знајући да оно што у људски ум уђе, као знање, поука и дјело мора се вратити и подијелити с другима. Нисмо сами на овом свијету, а затарабане ризнице бескорисне су и свом власнику. Тај порив за дијељењем блага које мукотрпно прибавиш и похраниш у себи—темељ је просвијећености. Зато није чудо што је на својим лутањима без починка срео Доситеја и придружио му се, а овај је слиједио побуњени разум који се с муком пробијао из Француске кроз масно панонско блато. Побуњени разум, величанствена твар, док је побуна против разума својство свих ниткова кугле земаљске.

Невјеројатан је број стваралачких дијецеза којима је Соларић дао свој самозатајни обол. Географија. Пише први уџбеник земљописа на овим просторима, Ново гражданско земљописаније, и то у вријеме док је већина његових сународњака још вјеровала да је Земља равна плоча с чијег краја на крај у небеском луку путује Сунце. Археолог је аматер, јер су и сви остали који су се тада бавили том новооткривеном знаношћу једнако тако аматери. Преводи с латинског, њемачког, талијанског, да би својим људима приближио оне од којих се има што научити. Бави се материњим језиком, вјечито у раскораку између својих ијекавских коријена и екавске посвојчади. Слиједи Обрадовића и Караџића, борећи се за живо слово и на папиру. Кује стихове, залажући се за народни изричај, премда увијек на пола пута између говора својих сусељана и црквенословенских књига с пјевнице из којих се слову научио. Просвијећеност, та ријеч је нераскидиво везана с ријечју свјетлост (на другој страни налази се мрак), а Павле зна да је свјетлост кандила с иконостаса недостатна и да су нужна друга просвјетљења како би била потпуна—школе, наука, спознаја, логика. Људима треба мудрост која ће остати сачувана у колоплету слова. Мисао забиљежена, одштампана и укоричена, да би је стално могли имати уза се; за столом, на ливади, крај узглавља. Зато у Млецима покреће тискарски посао, печатећи и одашиљући књиге свјем Илирику на језику којим то поднебље говори—латинке и ћилирке. 

Што је просвјетитељство, што је просвијећеност? Намјера овог записа није наводити туђе дефиниције нити наметнути неку своју. Једно је сигурно, не ради се о пуком складишту информација којима неки појединац или друштво располаже. Просвијећеност увијек настоји да другима живот буде љепши, смисленији, забавнији, у сваком роду и племену, у свакој вери и закону. Не знам јесте ли примијетили, просвијећеност као ријеч (у свим својим облицима) практички се изгубила из говорног језика, као и штошта просвијећеног из наших колоквијалних живота.

Волио је књиге колико и читање, понекад и више, изблиза и из далека, њихове штампарске мирисе непоновљиве у било којем парфему, папир под прстима. Као да га гледам како пише, кашљуцајући уз свијећу, у студени своје избе с погледом на Лидо, увијек једном ногом у завичају, подземној земљи Вретанији. Давати се свима, значи остати самотњак до смрти. Павле Соларић умро је у Венецији на Богојављање 1821. Тога дана у његовом родном селу Великој Писаници посвећивала се вода с билогорских извора, а озебле птице слетјеле су на осмерокутни торањ храма Светог четверодневног Лазара.

 

ЈОШ ЧЛАНАКА: