Улица и трг

Прије извјесног времена у штампи се поставило питање: Зашто у граду Загребу, дапаче у самом средишту метрополе, и улица и трг носе име једне те исте особе – Петра Прерадовића? Између редака, јер контекст нам је одавно постао важнији од текста, дало се ишчитати како запажање хонорарног дописника и борца за преименовање улица, тргова и сјећања креће од важне чињенице: Петар Прерадовић био је поријеклом Србин.

Убрзо је услиједила реакција на писмочиталачкој периферији новина, чланчић који осуђује претходни и упозорава да је исти Петар био један од највећих хрватских пјесника, због чега је лектирна незаобилазница, резидент мирогојских аркада, замјетљив лик на застору Хрватског народног казалишта и поклопцима за бонбоњере. Тиме је полемика прекинута при неријешеном резултату, због временске непогоде. Када ће се наставити,  овиси о стању циклона и антициклона.

Прерадовићев животопис класична је прича даровитог крајишког дјечака 19. стољећа,  с бољим почетком него завршетком. Аустрија је знала препознати надарену дјецу. Тако је уочила и Петра и намијенила му војну каријеру; по црти његових предака, оца Ивана, подофицира граничарске кумпаније из грубишнопољског краја, и свих оних који су стољећима крварили уз турску границу. У вријеме Прерадовићева рођења османлијски исток више није био озбиљна пријетња мастодонтској монархији, али су се јавили нови (стари) непријатељи: Французи на западу, од сјевера Пруси, Талијани с југа, а још к томе бијесне и бунтовне масе у властитој кући. Круни су требали они који су јој вазда беспоговорно служили: крајишки пук и пукови, зум беффел л дечки.

Колико се зна, Прерадовић је већ као питомац ниже војне школе почео ковати стихове, потајно их записујући у теку сваштару. Предрасуда да војнички позив и поезија не иду заједно нема реално упориште. Може се дању мирисати на барут, а ноћу писати о мирисима цвијећа и дјетињства, о парфемима љубавница. Посве је легитимно. Војници имају двије душе, као и пјесници. Но овај запис не бави се пјесниковим литерарним опусом, ангажманом у Илирском покрету или војном каријером. О томе је написано мноштво есеја, страница уџбеника, енциклопедијских натукница, дизертација. Тиче се једне непроспаване ноћи у животу Петра  Прерадовића, када се нашао пред важном одлуком. Ноћ је започела у касно поподне, а завршила рапортом идућег јутра. О њој налазимо скривену информацију у Прерадовићевој биографији: „Тијеком школовања у Бечком Новом Мјесту прелази с православља на католицизам јер напредовање у војсци није било могуће уколико будући часник није био римокатолик.“ У својој интими пјесник биљежи исти догађај стихом: „Боже мили , куд сам зашо, ноћ ме стигла у туђини...“ То може значити да му послије те ноћи, претворене у пјесничку фигуру, никада није посве свануло (барем не свјетлошћу лишеном метафоре).

Неутврђеног дана (јер пјесник је датум похранио у заборав) замјеник начелника војне академије у Wиенер Неустадту позвао је на разговор кадета Петра Прерадовицха. Што није у реду, какав ли је прекршај починио? Трема је убрзо нестала јер пуковник га је дочекао смијешећи се, пријатељски и срдачно: „Меине лиебе Прерадовицх!“ „На заповијед, господине пуковниче!“ Замијеник начелника похвалио је његове оцјене , уложен труд и способности. „Све је у најбољем реду. Високо ћете догурати ако овако наставите.“ „Трудит ћу се, господине пуковниче.“ „Абер...“,наставио је пуковник. Проклето АЛИ! Кадет је прогутао залогај зрака. „Но,но,није ништа озбиљно“,утјешио га је пуковник, „постоји мала и срећон отклоњива запрека. Ви сте ортодокс, херр Прерадовицх. Знам да је ваш покојни отац и као такав вјерно служио круни, абер...разумијете...времена су се промијенила. Бити несједињен с нашом светом црквом било би једноставно непримјерено високом официру. А ви стремите ка висинама, то је очигледно и за сваку похвалу. Конверзија би била више него упутна. Не желим да ми одговорите напречац. Размислите! Свакако ми до сутрашње смотре саопћите своју одлуку.“

Смрачило се. Петар се превртао у кревету, одлазио до купаонице, умивао се, тумарао ходницима војног училишта, поново безуспјешно покушавао заспати. Материњи језик готово је заборавио, али не и обичаје отаца, старе молитве, тропаре, рождества, сламу под столом везану ужетом да Божић не утече, кољива, окус тијелаокупаног у крви као у вину. Како, зашто да то погазим? Па један је Бог над нама! Али ти управо жудиш за висинама, Петре, за генералском лентом, позлаћеном сабљом, бљештавим салонима и дамама које такве салоне настањују. А тамо, видиш, не можеш одлетјети „несједињен.“ Правила су јасна, нема миле-лале, и овце и новце, и јаре и паре, нема компромиса. „Онда, меине лиебе Прерадовицх, што сте одлучили?“ „Пристајем.“ „ Браво, знао сам да ћете донијети ваљану одлуку. Сад можете одступити.“ Зум беффелл!“,јаукнуо је питомац.

Није Прерадовић никакав изузетак при „одабиру“ свог животног пута, пута за којега је у зрелости стихом тврдио да га уствари нема као ни стазе. Иста судбина задесила је мноштво младића, па тако и његовог сународњака Светозара Боројевића, фелдмаршала, касније прозваног Лавом од Соче, који је као ничији мачак шмугнуо с погреба властитог оца док се још појала вјечнаја памјат, да генералштаб случајно не замјери. По истом принципу половина Жидова козмополитске царевине збрисана је с лица земље још прије холокауста.

Конвертитство је чин менталног сакаћења. Зато ми се стално мота по глави једна слика, присподоба с младићима из неког источњачког царсва, стављеним пред избор: скапати у биједи заједно с породицом, или постати слуга неком великашу, носити свилене хаљине, бити сит, чист и намирисан – али без гениталија. Радило се о физичкој или духовној кастрацији, суштина је иста, премда су нијансе замијетне. У сваком случају, репродукција је онемогућена.

Да се криво не схвати, није та Аустрија, потом Аустроугарска, била никакав изузетак. У многим елементима била је сјајна, носталгије вриједна земља. Ноћи избора, од којих је једна удијељена Петру Прерадовићу, постојале су и другдје, било их је прије, бити ће их послије, постоје и данас, поновит ће се сутра, тамо и овдје, а расположиво вријеме за доношење одлуке све је краће. Присјети се, Вретанијо! Пар десетљећа дјеловања партијских активиста осакатило те више него стотине година аустријске доминације. Тип који те тада повукао за рукав и рекао да с тобом треба обавити разговор није био углађени аристократ, већ подобразовано спадало које ти каже: „Друже, замијећени сте по својим способностима. Вјерујем да смо на истој линији. Савез очекује да ступите у његове редове. Замијећени сте и по томе да још одржавате извјесне обичаје. Знате на што мислим, оно, црква,  слава, Ускрс... Оканите се тога! То је за бабе, ваше мјесто је с нама. Сигуран сам да ћете потписати приступницу.“ А послије... Све потајно, под присмотром, понижавајуће:  катакомбни  људи, земља која нестаје под земљом као понорница. И напослијетку... Вријеме је новог поретка, демократског, сушта Атена. Слободно, отворено друштво... Кад би се зезали. Окови ропства само су вјешто редизајнирани, лијепо их је видјети, радо се носе. Додуше, постоји заштита, као за ријетке животињске врсте, барем док траје ловостај. Али, нек' се враг вара, предострожности ради нетко ће увијек залелекати да га се  не гура у тај тор. Вретанија ће ипак преживјети, јер Господ воли разноликост а нема силе до Господње. Преживјети, унаточ поводљиве, устрашене и поводљиве гомиле. Преко оних који при јутарњем рапорту знају одбрусити: „Неин,херр оберст!“

Шта би се десилода је Прерадовић онога јутра дао другачији одговор? Ништа спектакуларно. Пуковник би га презриво погледао, али очима за јавност. У очима које гледају према нутрини било би поштовања. Одбијеница би се забиљежила у досјеу као нешто непримјерно. У тајном дијелу досјеа  писало би да се на Прерадовића може рачунати. Јер, тко је спреман издати самог себе, сутра ће без пардона издати државу. Остао би подофицир или напредовао до чина нижег официра, евентуално натпоручника. Службовао би по провинцијским гарнизонима. Нову униформу сљедовао би сваке четири године, јахао расходоване кобиле. У вријеме рата био би у рову, а не у удаљеном штабу над топографским картама. Одлазио би на сеоске крамове умјесто на балове, без ленте и сабље злаћаног балчака. Женио би се здравијим женама које би му рађале здравију дјецу, премда без насљедне титуле вон Прерадовицх. Никада не би постао генерал  једне царевине на рубу банкрота.

А што би било с његовом поезијом? Сигурно би и у том случају постао велики пјесник, тако му је пао грах још прије преобраћења, а његова војничка каријера увијек је била у сјени лирике, неупамћена и периферна. По касабама гдје би службовао потпуно би се вратио језику свога рођења и не би га у мислима морао преводити с њемачког,  што би доприњело богатству изричаја. Пјесме му не би биле расадник туге. А што се славе тиче и мјеста у хрватској књижевности, радове би и као вјечити поручник могао послати Ивану пл. Кукуљевићу Сакцинском,  који га је одаслао у књижевне висине. Он би  препознао њихову вриједност и погурао их, првенствено као естета и ерудит, али и као храбар, одрешит и моралан човјек, Лав од Вараждина, увијек спреман стати у обрану народа и појединца, радило се о Хрватима или о Србима – свеједно. Прерадовићеве пјесме освануле би у часописима илирским и хорватским. Та би слава изгледала визуално другачије, уз мање помпе а много више скромности, примјерено православном Србину и хрватском родољубу. Загребачки голубови слијетали би на брончану главу неке друге особе.

Заиста је необично да у истом граду и улица и трг носе исто име. Али, при томе треба имати у виду важну околност: Таква почаст и није одана човјеку, него – синдрому.

ЈОШ ЧЛАНАКА: