Катакомбни Срби

„Катакомбни Срби“

Мој драги пријатељ и поуздан познаватељ садашњих,бивших и све мањег броја будућих Срба, смислио је добру кованицу за готово остатке остатака,“катакомбни Срби“,мислећи при томе на Србе Бјеловара ,нашег жупанијског средишта.

Катакомбе су биле насеобине и гробишта(под земљом) раних кршћана када је римска империја спречавала страшном присилом христијански свјетоназор и подржавала многобоштво као једину религију. Крију ли данас Срби Бјеловара властити етнички идентитет? Добар дио је у протеклих 75 година у потпуности напустио вјеру у Господа Исуса Христа,готово се такмичећи тко ће прије заборавити властите коријене,властите крсне славе и свеце заштитнике својих предака, (при томе скривајући славске иконе на таваницама или су их у потпуности прогнали из кућа) готово заборавили “крамове“ у својим селима,сјечење Бадњака и уношење сламе на Бадњи дан,радост Ускрса.

У кућама и становима на видним мјестима стигла је нова икона,икона „маршала“.Нажалост,нова икона је увелике утјецала на заборав вјере православне која је српски етнос вјековима чувала у Аустријском,Отоманском ,Аустроугарском,Млетачком,француском царству,па тако и у Војној крајини „Вараждинског генералата“ у којој средином 18 вијека и настаје град Бјеловар као брана могућем продору Турака.

О православљу и Србима Бјеловара довољно говори наша катедрална црква Свете Тројице( узгред,посије српске православне цркве у Плашком највећа је у Републици Хрватској по својој унутрашњој површини), само 15-так година млађа од католичке богомоље. У ма ком правцу кренули из Бјеловара на путу се налазе светиње српске православне цркве. Колика је улога Срба овог краја била значајна говори и податак да је Велики бјеловарски жупан од 1884 до 1889 био и Србин Будисав-Буде племенити Будисављевић Приедорски. Крајем 19 и почетком 20 вијека у Бјеловару дјелује српска основна школа(са успјехом су њени полазници били сва дјеца страдалничке породице Бакић,можда и по многим параметрима најуспјешнија породица Бјеловара). У њој је катихет (вјероучитељ од 1900-1910) био и један од највећих српских теолога Радослав Грујић, аутор чувене „Апологије српског народа Хрватске и Славоније“ а парох у Бјеловару Душан Кашић послије директор Богословије у Београду(рођен у Великом Грђевцу).

Страховид удар Србима овог краја задала је усташка Независна Хрватска и геноцид над Србима од 1941-1945 године. Присилно покатоличавање,злочин у Гудовцу,депортације у Јасеновац,Нјемачку и Јадовно трајно мијењају етничку слику Бјеловара на штету Срба.

Несретни рат 90-тих година учинио је Србе готове јединим и колективним кривцима за сва зла и страдања које ратови доносе. Готово је несхватљиво али је и брутално реално .Готово 660 објеката за становање у власништву махом Срба Бјеловара и околице дигнуто је у зрак 1991 и 1992 године и за тај терористички акт нитко није одговарао а само неколицина оштећеника је доживјела материјалну сатисфакцију.

Порушени Бакићев споменик „Позив на устанак“ у Борику,“Гудовчан“ у гудовачком Спомен парку ,разбите бисте и спомен плоче усташким жтвама биле су јасне ретроградне поруке Србима и не само њима. Све ово наведено може бити олакшавајућа околност рационалног страха Срба у етничком изјашњавању и укључењу и било коју активност Удруга или Вијећа српске националне мањине у Бјеловару и блиској околини.

Али,након 30 так година живота и демократског устроја самосталне Републике Хрватске Уставним законом је омогућено националним мањинама слободно вјерско и национално изјашњавање,право на кориштење мањинског језика и писма,слободно удруживање.

Сан Срба, како Града Бјеловара тако и Бјеловарско –билогорске жупаније испуњен је прије готово четири године, када је у Бјеловару,Деметрова 1 отворен Српски културни центар“Павле Соларић“.Како смо га замишљали тако и функционира,као поливалентан и мултикултуралан простор отворен за све људе добре воље без обзира на вјерску и националну припадност. Књижница броји преко 3000 наслова и могућа је готово даноноћна посудба књига. У нашем културном центру имали смо знатан број изложби,промоција књига,промоција филмова,књижевних вечери. У простор су уложена знатна финанцијска средства како Града Бјеловара,Бјеловарско-билогорске жупаније, тако и наше српске националне координације Српског народног вијећа. Наравно, уз жељу да се у српски културни центар у рад укључи што већи број Срба.

Сплетом околности недавно сам имао прилику слушати разговор мојих пријатеља бјеловарчана у СКЦ „Павле Соларић“.Нјихове „озбиљне“године свједочиле се о доброј упућености и познавању материје. Разочараност је била став проткан властитим искуствима.

Тема су били „Срби катакомбни“.Редали су имена и презимена,успомене,крсне Славе појединих породица,њихово поријекло и села из околице Бјеловара,њихова женидбено-удајна повезаност. Дакле, говорили су о српским етничким браковима. Но,готово у правилу њихова дјеца више нису Срби а о унучадима да и не говоримо(поштовање онима који су остали вјерни властитом идентитету).Не спорим право сваком пунољетном појединцу да у смислу вјерско етничког изјашњавања има аутономно право одлучивања али..... Стабло без коријена се брзо суши и пресуши, иоле снажнији вјетар га искриви и поруши. Такав је и живот без вјере,живот без богобојазности,живот без себе и бијегу од себе и својих предака. Не окривљујем али замишљам такве људе на Михољске или Митровданске задушнице. Пале ли и коме свијеће упокојенице,сањају ли своје ђедове и бабе?Или попут многих се на гробља запућују првих дана студеног. Знају ли рачунати дане по Ђурђевдану, светој Тројици, Петрову,Преображењу, Великој и малој Госпојини,Светоме Луки,Светоме Николи. Знају ли када је Свети Сава и што су 40 -етнице,када је Богојављење и Свети Јован? Неки које смо из особних познанстава звали да се укључе у рад нашег српског вијећа и тако заједнички очувамо српски идентитет као умрежени су понављали,замисли ,да се не би хтјели КОМПРОМИТИРАТИ. Као да смо ми који ходимо предачким стазама окужени,проскрибирани,прозивани и надасве компромитирани.

Па, неће бити. Управо супротно,наш српски центар посјећује све већи број припадника већинског народа,људи који су наши пријатељи и који нам својим присуством пружају безрезервну подршку да наставимо и истрајемо у баштињењу српске културе. Умањује ли наше прегалаштво у очувању српског идентитета наш козмополитизам и вјеру у човјека, неовисно крстили се или клања? Сигурни смо да није тако. Подршка Града Бјеловара и Бјеловарско-билогорске жупаније нашем раду доказ је више за претходне тврдње.

Наша је намјера да Српски културни центар „Павле Соларић“ буде мјесто окупљања и отворен за све људе добре воље. Но,ствар је ИЗБОРА, апсолутно је право људима да буду атеисти,да има своја посебна увјерења, стога сватко онај тко је изјашњен као Србин треба дати свој допринос опстојности Срба у овим крајевима и да они који се крсте нису никакви супарници већ сународници.

Срби су стари еуропски народ,пребогате хисторије и културне традиције,народ који да је дао само Теслу,Пупина и Миланковића било би довољно. Стога Вам се и обраћам и МОЛИМ да се ове године на попису становништва изјасните као СРБИ. Својом хисторијском одговорношћу потакните колебљиве,потакните своје пријатеље ,своје кумове,комшије,своје рођаке.

Изузетно је битно изјаснити се као СРБИН и вјере православне јер из броја произлазе многа права.

ПРЕДСЈЕДНИК ВСНМ ББЖ

Дарко Карановић мр.полит.