Насловна

Догађаји и новости

11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

У oргaнизaциjи ВСНM грaдa Липиka нa чeлу с прeдсj. Дaрkom Дeрeњom и Mjeснoгa oдбoрa Kуkуњeвaц нa...

28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

У Цркви Светог Ђорђа у Грубишном Пољу по завршетку Свете литургије одржан је парастос за невино...

27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

У селу Трновитичком Поповцу у близини Гарешнице у организацији ЗУАБА ББЖ и УАБИА Гарешница,...

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

Под покровитељством Бјеловарско-билогорске жупаније а сукладно пиједлогу Мањинске координације у...

  • 11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

    11.10.2014. - Komemoрaциja и пomeн сtрaдaлиma у Kуkуњeвцу

  • 28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

    28.09.2014. - Комеморација и помен страдалим србима Грубишног Поља у Другом свјетском рату

  • 27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

    27.09.2014. - Обљетница формирања 1., 2. и 3. мославачке бригаде

  • 20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

    20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

Колумне-чланци-осврти

ЗСПИДИ ИЗ ВРЕТАНИЈЕ

Пише Радован Дожудић 
 
  • Влaдиka Emилиjaн

    Пoрtрetи

    У вeлиkoj гoсtињсkoj сoби влaдичaнсkoг двoрa у Пakрaцу били су излoжeни пoрtрetи слaвoнсkих eписkoпa, њих дeвetнaeсt у низу. Пamtиm, jeр сam у вриjeme првих дoлaзaka у рeзидeнциjу вeћ нaучиo двoзнameнkaсte брojeвe. Jeднo уз другo сtajaлa су уљa нa плatну, aрхипaсtирсkи лиkoви kao нa нekoj сjeдници. Пoчeвши oд првoг, Сoфрoниja Пoдгoричaнинa, пa дaљe пo kрoнoлoшkom рeду духoвнe влaдaвинe нaд прaвoслaвнom пaсtвom пaнoнсkих низинa и висoчja сa сjeвeрнoг рубa Илириka, пoзнatиjeг kao Слaвoниja,...

    Опширније...

Јован Четиревић Грабован

           Бавећи се у једном од претходних записа хрватском модерном и српским православљем, споменух иконописца Јована Четиревића Грабована. С његовим стваралаштвом сусрео сам се прије него с његовим именом. Давно. Примјерице, на Светог Пантелију у селу Павловцу, када је тамо храмовна слава што је ми Вретанијци називамо – крам. У то вријеме заповјеђеног атеизма било је упутно да своје крамарске пориве сведем на шатру у црквеном дворишту, пиво из ледене каце и ђевојчице које би се зарумењеле када им стиснеш длан у колу или им потајно намигнеш. Само што ја, вавијек на властиту штету, баш нисам тип за бивање под командом. Зато сам улазио у цркву, не обазирући се и не страхујући хоће ли ме нетко „ снимити“, а потом „снимљено“ прослиједити камо већ треба.

               У Светом Пантелејмону стоји мали иконостас, ремекђело Јована Четиревића Грабована. Тај лик ми је тада још тајио име, представљајући се само безименом љепотом. Храмом су владали мир и тишина, напољу је оркестар уштимавао инструменте. Грабованова стидљива Богородица дошаптавала се с вревом из црквене порте. Тако сам спознао да између два доживљаја, оног пред црквом и оног у цркви, постоји равнотежа у мојој нутрини, тајанствена, еротична синапса везена осјећајем слободе, и да ме допала крамарска душа, љуљачка од душе што се равномјерно њише од пијевнице до певаљке .

Касније, већ при крају студија, набасах на ђело Дејана Медаковића Трагови  српског барока. Књига је била Четиревићева визит-карта. Напокон смо се  упознали именом и презименом. Умјесто адресе и телефонског броја, у књизи се налазио попис мјеста гђе је Грабован оставио властити траг. Запањујуће! Опус му је покривао огроман простор, практички половину Аустријскога царства. Вретанију уздуж и попреко .

Из тешко објашњивог порива почео сам слиједити те трагове: аутомобилом, мотоциклом и корацима. Испрва у завичају. По оронулим црквама климавих звоника, прашњавим иконостасима, испод паучине и ластатавичјих гнијезда. Већ тада сам помислио да народ који се тако почео односити према љепоти , који се као псето без родовника вуче кроз постојање и врти главом лијево-десно стрепећи види ли га тко, а не зна сачувати ни властите кости – неће добро проћи. Да сам бар био у криву. Послије сам се упутио даље, на сјевер Мађарске све до Сентандреје, мијешајући естетику и хедонизам у необичан коктел.

Нисам сликар. Наливперо је мој кист, палета обична биљежница. Зато се моја опчињеност Грабованом једне ноћи уз кајсијевачу преточила у причу. Тискана је у некој новини, потом у збирци новела. И то је било давно. Као Четиревићева умјетност изгубила се из сјећања. Онда се ођедном указала, тврдећи да са мном има нерашчишћених рачуна. Таман сам започео овај запис, замишљен као есеј, када се прикрала из даљине, почела зврндати око ушију, плести се међу ноге, спотицати ме. Желио сам јој објаснити да је она палинка под Табачким крстом у Сентандреји која нас је спојила сада прошлост за обоје, али се није дала смести. Потписујем капитулацију. Од записа остаје само увод. Провесели се још једном, Лазаре од приче!                                                                                                                                                                                                                                                                                    

                                       СЛОВО О ЧЕТИРЕВИЋУ

Из рестлова боје и времена, преосталих од напорног рада на живопису цркве у Секешфехирвару, сликар Јован Четиревић израдио је икону Христа који се смије. У једној ноћи, на комаду даске, необичан лик, под посве чудним околностима.  О афери се причало годинама, онда је вријеме учинило своје. Ова је прича извјештај каквог се, крње и с муком, дало сачинити из фосилизираних сјећања.

Тридесетак година прије тог догађаја отиснуо се из Грабова крај Охрида, напустио постојбину кренувши према сјеверу утртим путем уз Вардар и Мораву којим су више од два стољећа на махове куљале бујице људи излијевајући се у широку Панонску равницу као вода.

„Златне су ти руке, Јовче“,  говорио је сеоски поп, стружући гар с кубуре доњим дијелом крста. „Била би штета да овђе погинеш. Добро се не пише, видиш и сам,  а писат ће се и горе. Бог нам окренуо леђа и што нам  преостаје но да га љубимо у потиљак и надамо се бољем“, поповао је благо и оштро у исти час, као онај који зна више од онога који га слуша. „Стижу ми вијести да се наши у Аустрији добро сналазе. Неки су чак и грофови, царски генерали. Златним рукама приличе златни крајцари, а ми те можемо плаћати само бухама и димом спаљених чардака. Откако се Савојски измирио с Турцима, само коров на овом пустопољу може да преживи. Пут под ноге и бјежи, пичи за оним Грком код којег си занат изучио. Боље глава у торби него на колцу. Моли се мученицима, али се међу њих не гурај“.

Послушао га је и кренуо, али не због страха или похлепе. Нека је друга, скривена мисао била окидач његове одлуке. Грабово није волио јер се у њему није нашао, премда о томе није ником говорио. Ако су ти коријени у неком тлу, мислио је, то што ти кости предака неку земљу плоде или гаде, не значи да на њој можеш процвјетати. Другачије су га од малена учили, но љубав се не рађаа из туђе љубави, већ из властите главе (само је с мржњом обрнуто). Пошао је одмах сутрадан, без туге, уз слатко узбуђење човјека који тражи властиту судбину. Али чим је иза брда замакао на осојну страну, свјестан да му сунчану, прекривену виноградима, више неће виђети, Грабово је почело расти у сјећању љепше но што је икада могло бити. Сазидао је изнова у глави грабовске куће, цркву, змијолике калдрме и своје сусељане, који се у љепоти тих мисли не би могли препознати. Зато се више није другачије представљао него – Грабован. С поносом и љубављу, као да би за ту глувотињу сви требали знати.

Што му је поп говорио потврдили су калуђери манастира гђе је задњу ноћ преноћио прије него што ће шајком пријећи Дунав и више се не вратити. Сједили су уз ватру, причали и крстовима стругали гар с кубура, па се чинило да је то нека тајна молитва божјих слугу у ова барутна времена. Рекли су да наш правовјерни свијет Преко и не живи тако лоше, осим оних који не живе добро. Да су Хунгарију посули храмовима каквих ни на Боспору нема. То им је на част и за душу, али он, сликар, треба да се пази. Иконе које Пречани траже за своја кандила нису више као наше овђе. Дунуо им у главу швапски вјетар, куга нека, па богородице више сличе на „боже ме прости“ него на себе. Нека он чува старо и враћа заблуђеле традицији, као што ће и свети Сава чинити када се ускоро, на Судњи дан спусти међу своје блентаво стадо.

Није си Грабован могао прдставити о каквим они то швапским вјетровима говоре, а сумњичав по природи није се могао заклети ни да ће их послушати. То се показало добрим, јер би иначе погазио ријеч.

Тамо гђе је рођен, и гђе је стотину година одређивао изглед свега што се види (и оног што се наслућује), барок је био на издисају. Некада чедо и понос, побуна и сјај разигране Монархије, сада је из салона, цркава и палача избачен на улицу. Као стари изношени капут лежао је крај цесте. Али за оне који су боси и очајни долазили с југа био је нешто друго. Нов и нестваран, сан каквог још нису имали прилике сањати. Подигли су га, окрпили и очистили. Опшили везом сјећања. Тако је ишао с плећи на плећа, од Грунтовића на Чешљара, од Михајла Соколовића на Арсу Теодоровића, бакроресца Орфелина, на безимена потуцала која кистове раде од властита брка, и коначно на Четиревића, помлађен и оплемењен, на својој посљедњој, лабуђој шетњи променадом европске умјетности.

Започео је своју мисију као помоћник путујућих зографа, али их је очигледно брзо надмашио јер се већ зарана потписује: „Господар Грабован“, што значи да је стекао ученике. Глас о њему пронио се надалеко, јер онђе није било суморних балканских гудура гђе је и глас у кавезу. Што су му калуђери оне ноћи представили поганим, доживио је као дар Божји, и никада у то није посумњао, тврдоглав и бунтован какав је већ био. Мислио је: „Човјек сам и створен на слику Божју, да бих сам стварао слике у којима се Бог може препознати.“ Зато је лутао царством омађијан, стварајући гђе год је стигао, од Лепавине до Будима, јурећи кроз своју нову земљу по сваком позиву расутих сународњака, равнајући носеве њихових чађавих богородица и утискујући им на крајеве усана једва видљиву сјену осмијеха. Одлазио би до Беча, Регенсбурга, Прага, затим се враћао назад, с новом снагом јездио од Кањиже до Ердеља, оживљавао натмурене свеце кратећи им браде и призивајући на њихова испосничка лица сјећање на свог грабовског попа.

Говорило се да његове радове познајеш по мирису. Што је стварао дању чувено је по раскошним бојама донесеним из Баварске. За те се слике дим никада не хвата, имају дах ђурђевског јутра и пјевају заједно с хором. Пишу се четкама од репова бијелих коња. Ипак је боље радио ноћу. Те иконе носе жућкаст тон воштаница, миришу на мед, споразумијевају се шапатом и не трпе рамове. Пишу се длаком доравих ждребица. Слабо је познато да постоји још један смјер његова ноћног опуса – зелени. Кад није имао новаца ни за свијеће, поуздавао се у мјесец, а љети, да би појачао свјетост, нахватао би свице у предвечерје, онда пуштао да лете по соби. Најчешће је тако сликао на подручју Будимске епархије. Мађарске су креснице биле дебеле и зрачиле најзеленију свјетлост. Од тих је радова остало мало, таман толико да стане у ово казивање. Не зато што таквих икона нема, већ што се нерадо показују.  Зелено је боја наде, а нада се пише потајно, далеко од туђих очију и кистом од гриве пастуха зеленка.

Имућно и сложно друштво „привилегованих трговаца“ из Столног Београда наручује од већ времешног Четиревића осликавање своје цркве Светог Јована Претече, за лијепе паре, толико потребне задуженом Грабовану. Бацио се на посао заједно са шегртом Григоријем Поповићем. Од голих зидова требало је сачинити виђела „царствија небесног“, отворити црвоточине таман широке да мисао претворена у наду кроз њих може потећи са овог кукавног свијета према другом и бољем. Говорио је: „Вјечности има колико и глава које је траже.“ Никога од наручитеља није хтио закинути. Ницали су по жбуци и дрвету гроздови Обећане земље за виноградаре и трговце, благовештења за труднице, разваљени гробови ускрснућа за старе и болесне, пуни пехари вина на Канској трпези за градске бећаре и мангупе. Свака скела уклоњена с довршеног дијела цркве отварала је мали простор Божанске постојбине. С вечери хитали би Секешфехирварци да пред спавање баце поглед на љепоту која се рађала. Радосни и ганути отпојали би вечерњу, потегнулин гутљај у порти, такмичили се у чијој ће кући тога дана живописац вечерати.

Био је обичај да зографи оног времена, поред нарученог и плаћеног, израде и једну икону гратис, те је пред довршење поклоне наручитељу. Радило се о неписаном, но ипак правилу, и знало се да га мајстор Грабован неће прекршити. Поклон-икона настала је једне ноћи док се Четиревић враћао с краћег пута на Дунав, гђе је морао вратити неке дугове. Сједио је увече на чистини уз ријеку у веселом друштву шајкаша и аласа, подгријан љутом рибљом чорбом и вином из Јегре. Шале су биле оштрије од паприкаша. Смијех се дизао у ноћна небеса. Кроз пјесме је колала крв. Четиревић распојасан, ослобођен дугова, зановијетања строгих Секешфехирвараца, у том тренутку и сјећања. „У чему је тајна твојих икона, мајсторе?“, питао је нетко. „Немају оне тајни, већ само ја, стварам их да би ме одавале“, одговорио је. Али за такво умовање присутни нису имали смисла. Ако је тако паметан, зашто није богат, примјетили су.

У том је часу украо осмијех младићу на чије је лице пао одсјај разбукталог огња, дрпио га на брзину и непримјетно записао у себи. Нешто касније, у полумраку брвнаре обасјане мјесечином, дебелим свицима и комадима трулих пањева који су такођер сијали зелено, почео је премазивати комад даске од чамца. Рад му је ишао добро, па ускоро стиже до уста која је увијек стављао задња. Тренутак застане, маши се украденог осмијеха и исцрта га у пар потеза. На лицу Господњем! Не, није то био благи светачки смијешак на који се пречанско стадо навикло, већ осмијех жива човјека, којем се младеначки бијеле зуби, а уста маме да их се љуби. Четиревић се и сам загрцну над оним што је учинио, па већ умочи кист у боју ријешен да уста пребрише. Још једном промисли. Руку, по којој је капала бијела боја, заустави на пола пута између палете и даске. Измоли оченаш, као да чека одговор Свевишњег, а онда тури четку у црвену и упише слова на врху иконе: ИЦ – XЦ. Рад је био довршен.

Ускоро је црква била спремна за освећење. Узбуђење бијаше велико. Старјешину заједнице чекале су дан славља када ће граду и свијету показати пред каквим ће се ремек-ђелом крстити. Још да им прије тога Грабован уручи завјетну икону, ради чега је уприличена свечана вечера у сали за скупштине еснафа. Док се пред вечеру служило слатко и ракија, ушао је Четиревић носећи под мишком смотуљак бијелог платна. Лица попримише свечан израз. Нетко је трипут куцнуо ножем у чашу да прекине жамор и најави Грабована. А он размота платно, па Насмијаног окрену према Секешфехирварцима. Све је занијемило, следило се: пјесме зачињене угарским акцентом, бућкање вина што се испод бркова сударало са слином, шапат о каматама, звон дуката који се тару о чипку на грудима госпођа. Очи у невјерици буље у икону. Онда наступи граја.

Зар он, за чије су се кистове владике отимале жешће него за парохијске приходе, да учини овакву свињарију! Обично скитничко мазало да се наруга њиховом „целог света славном“ еснафу, дајући му сеоског ђувегију под Сина Божјег. „Зашто?! Зар се не бојиш Бога, Грабоване?“, вајкали су опанчари, трговци, винари и лицитари. „Мој Бог није страшило. И зашто се ви уствари љутите?“, одвратио је сликар неочекиваном мирноћом. Тај хладан, безочан одговор још више наљути Столнобеограђане. Неки се прекрсте, а газда Аврам маши се руком за појас гђе му је према сјећању требала бити сабља, но исука само голем сат на златном ланцу, и јурнуо би да тим сатом као буздованом расколи главу безбожном ругалу, али га супруга спријечи у накани.“Па гђе си, смућени човјече, видио Христа који се смије?“, рекоше, да опет усијану ситуацију окрену на хладан разбор. „А гђе сте ви виђели Христа који се не смије?“,узвратио је питањем. „Свуда, на свим иконостасима од Хиландара до Коморана!“,гракнуше присутни. „Виђели сте оно што су вам сервирали они којима је сервирано. Ја држим да се Син Божји понекад смијао, као што је понекад сумњао, чак се и бојао. Само што је страх преживио, а смијех се заборавио. Одлучио сан начас прекинути тај заборав, и не мислите да ми се одлука није о молитву очешала.“

Онда су му рекли да им се носи испред очију, да бар никоме не прича (под пријетњом анатеме), па наставили вијећати што урадити с иконом. Да је униште нису могли, јер, насмијан или не, био је то ипак лик Јединородног, како је и писало црвеном фарбом: ИЦ – XЦ. Да је врате Грабовану,  нису хтјели, јер су посао унапријед масно платили, а тражити новце назад било би узалудно, већ их је спискао враћајући дугове. Да направи нову, није долазило у обзир, јер с њим нису хтјели имати више никаква посла. Тодор Грујић свађу је гледао шутке, заваљен у кожну столицу секретара друштва. Свијет је проматрао кроз густу шуму испреплетених обрва и трепавица, па су ствари допирале до њега у много чишћем облику, зато што је много привида и заблуда остајало уплетено у тај густиш као у мрежу. Предложио је да откупи слику од увријеђеног еснафа за три дуката (погодише се на пет), и још да плати Григорија Поповића да брзо молује нову. То је и прихваћено, уз један увјет – да икона добије двери које ће је прекрити, како се траг од шамара што га је Грабован звизнуо Секешфехирварцима не би видио. Но сад је и Тодор имао захтјева. Затражио је посвећење иконе, овђе и сада. Невољко пристадоше, а што би друго. Поп окади икону, а онда се на њу понаособ заклеше на шутњу. Грујић је платио и добио слику, Четиревић одлутао, а Григорије на брзину омазао неко Успење, па је црква освећена на Велику Госпојину љета 1776.

На томе се ствар није завршила. Тајна је некако измигољила испод поклопца и брзо просула по свем простору Будимског владичанства. Почели су по вашарима да их подбадају, њих, поносне грађане Столног Београда: “Чува ли вас Христос, Секешфехирварци?“, задиркивали су их. Било је крвавих носева, разбијених глава (па сад се ти смиј). За све су окривили Грујиће, а они су продали кућу и дућане и одселили у Пешту, која је управо почела расти из мочваре, нова и насмијана. Свог се затарабаног заштитника нису одрекли.

Грабован се након скандала склонио у Горњу Славонију. Граничари Вараждинског генералата већ су га дуго позивали. Све што је тамо насликао спада у дањи опус, и данас пјева заједно с хором. За буре вина и два прасета живописао је Светог Пантелију у Павловцу. Из ћефа цркву у Подгорцима. За коња и седло иконостас у Средицама. Тим се коњем још мало потуцао по свијету, а онда, једне ноћи без кресница, опростио од својих златних земаљских руку одлетјевши на неки небески иконостас, по којем и данас шара своје дивне лудорије.

ЈОШ ЧЛАНАКА: 

 

 

Свети Великомученик Георгије (Свети Ђурађ). Славска икона ВСНМ ББЖ, рад хрватског сликара Ивана Матанића из Бјеловара.

Издаваштво

СКД "Просвјета" - културне манифестације

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

Под покровитељством Бјеловарско-билогорске жупаније а сукладно пиједлогу Мањинске координације у...

СКД Просвјета у Бугарској

СКД Просвјета у Бугарској

Фолклорна секција нашег пододбора је од 09.-14.08.2014. гостовала у Бугарској гдјеје у склопу...

15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

У Великом Вуковју покрај Гарешнице одржана је 5. смотра међународног дјечјег културног...

01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

ВСНМ Воћин на челу са предсједником Пером Живковићем 01.06.2014. било је домаћин 4. смотре...

  • 20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

    20.09.2014. - 1. Смотра мањинског стваралаштва ББЖ

  • СКД Просвјета у Бугарској

    СКД Просвјета у Бугарској

  • 15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

    15.06.2014. - Пети сусрети дјечјег стваралаштва

  • 01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

    01.06.2014. - Дани мањинског стваралаштва у Воћину

Контакт

ВИЈЕЋЕ СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ МАЊИНЕ  БЈЕЛОВАРСКО-БИЛОГОРСКЕ ЖУПАНИЈЕ

Улица Томаша Г. Масарyка 8, 43000 Бјеловар

Предсједник Вијећа: Дарко Карановић - Улица Мате Ловрака 4, 43280 Гарешница

Замјеник предсједника: Радован Дожудић - Хрватских бранитеља 1, 43240 Чазма

Wеб:  www.srbibbz.hr
Емаил адресе: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. , Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели.


УВЈЕТИ КОРИШТЕЊА - ПРОЧИТАЈТЕ

Фотографије